Pa šta da vam kažem...godinama sam sve gurala pod tepih, u sebe, sve da se ne bi talasalo...i to je kuhalo, kuhalo...a kroz godine i školu teških udaraca sam shvatila da je neuporedivo lakše i bolje odmah riješiti stvari. Ali trebalo je sazreti. Pokušavam da iskomuniciram stvari, ali tako da ne uzvraćam vrijeđanje npr. samo da glasno nazovem stvari pravim imenom, onako jako ih doživljavam, pa da se razgovara, ako je moguće. Tipa: vrijeđaš me, zašto? Neću ti to više dozvoliti...Pustite me da ja budem mama svom djetetu!(nepoznatoj ženi u tramvaju koja mi je pola sata držala seminar šta da radim)...Nikad vam više neću doći u apoteku jer ste me pokušali prevariti...Zašto mi se podsmijavaš, šta je tu smiješno?...Hoćeš da ja tebi mrtvu majku opsujem, da vidiš kakav je osjećaj?...Ne odgovara mi da sad dođeš...i tako dalje i tako dalje. Možda nekome, ko inače tako komunicira, to izgleda bezveze, ali meni je veliko. |
 |
